Ovih par meseci sam radila više nego ikada pre.  Nemojte pogrešno da me shvatite, izuzetno sam srećna zbog toga. Svesna sam da samo retki srećnici imaju priliku da se bave onim što ih istinski ispunjava.
– Dozvolim sebi da to nazovem srećom,  mada podsvesno znam da iza tog uspeha nije stojala nikakva slučajnost, nego ogroman trud i želja.

Da li se i vama dešava da toliko volite svoj posao, da posle celodnevnog rada, prvo što uradite kad uđete u kuću jeste da opet radite?
Meni jeste! Bezbroj puta.

-Često mi se desi da kada fotografišem venčanja ( a to je posao od 13h dnevnog rada, stojanja na nogama, trčanja i nošenja aparata), čim stignem kući, upalim računar kako bih prebacila slike. Naravno da se kao najveći zaluđenik tu ne zaustavim. Kada slike već budu na ekranu i ukoliko zapazim neku baš posebnu, odmah se bacim na obradu. Posle jedne, dođe druga..treća..na umor gotovo da zaboravim.

Neretko me pitaju odakle ta ljubav prema fotografiji? I da vam budem iskrena stvarno ne znam. Moji roditelji se nisu bavili kreativnim poslom.

Ali kako vreme prolazi sve više bivam svesna da će baš ona biti moj životni poziv. Ne znam odgovor na pitanje odakle fotografija, ali znam zašto. – Jer je to jedina stvar na svetu koja me upotpunjuje.
Volim da se krijem i hvatam momente koji drugima promaknu. Volim da dokazujem svima da su lepi momenti svugde oko nas i da ih nije potrebno glumiti. Pre svega volim da kroz fotografije beležim i pričam priče koje bi u suprotnom ostale neprimećene.

Imala sam prilike da upoznam dosta fotografa. Naslušala sam se priča o raznim marketinškim potezima, o pažljivo osmišljenim strategijama, o hiljadu komada opreme, o nekakvim pozama, nameštenim osmesima i kadrovima …. ali retko gde sam videla da neko iz istinske ljubavi radi ovaj posao. Reći će mi da sam naivna i da živim u imaginarnom svetu. Reći ću i ja njima da prosto ne želim drugačije.

– Jedva čekam da vam na blogu pišem i pokažem šta sam sve to zanimljivo radila ovo leto.