Osećam kao da vam svima dugujem izvinjenje.

Postovi, fotke i objave u poslednjih pola godine ovde su postali retkost. I zaista bih lagala kada bih rekla da to ima neke veze sa nedostatkom vremena ili inspiracije.Tako da neću krenuti sa kukanjem, imali ste sreće ovaj put 😀 Istina je zapravo ta, da ne volim da radim pod pritiskom.

Pokušavam da se rešim osećaja da je ovaj blog postao moja obaveza. Želim i dalje da ga gledam kao igru i onih mojih sat vremena dnevne sreće.

Problem nastaje kada počnete previše da očekujete od sebe. Kada se tih “sat vremen sreće” pretvori u 6h teškog fizičkog rada kako bi na kraju sav taj trud bio bezuspešan, jer se onda kao za inat, javi onaj dosadan osećaj “ništa nije dovoljno dobro”. Tada sam rešila da prekinem taj začarana krug. Terapija uspešno deluje već sada, čim sam tu, pišem ove reči i doterujem fotke.

Osećam kao da vam svima dugujem izvinjenje.

Postovi, fotke i objave u poslednjih pola godine ovde su postali retkost. I zaista bih lagala kada bih rekla da to ima neke veze sa nedostatkom vremena ili inspiracije.Tako da neću krenuti sa kukanjem, imali ste sreće ovaj put 😀 Istina je zapravo ta, da ne volim da radim pod pritiskom.

Pokušavam da se rešim osećaja da je ovaj blog postao moja obaveza. Želim i dalje da ga gledam kao igru i onih mojih sat vremena dnevne sreće.

Problem nastaje kada počnete previše da očekujete od sebe. Kada se tih “sat vremen sreće” pretvori u 6h teškog fizičkog rada kako bi na kraju sav taj trud bio bezuspešan, jer se onda kao za inat, javi onaj dosadan osećaj “ništa nije dovoljno dobro”. Tada sam rešila da prekinem taj začarana krug. Terapija uspešno deluje već sada, čim sam tu, pišem ove reči i doterujem fotke.

Kada bih vam rekla da vam je potrebno svega 2 dana rada da posadite kromir (moje omiljeno povrće) koji ćete vi i vaša porodica jesti cele sledeće godine, da li biste mi verovali? I to ne bilo kakav krompir. O, takav jos niste probali iz prodavnice sigurno! O mladom luku neću posebno da pričam, morate se uveriti sami!

Ja ne znam za bolji osećaj sreće od onog kada ruke uvaljam u tu rastresitu zemlju odmah nakon kiše. I kako je ono jednom neko pametno rekao, pa kakvo je to proleće kada uveče pre kupanja ne osetite miris zemlje na sebi?

Negde sam pročitala kako je dokazano da ljudi koji rade u bašti duže žive od onih koji se time uopšte ne bave.
I zaista kada bolje razmislite o tome, razlozi su vrlo logični.

Dodirivanje zemlje rukama je oduvek bilo u ljudskoj prirodi. A da li vi možte da se setite kada ste poslednji put dodirnuli zemlju ili tlo po kojem hodate? Čak i kada kupujemo povrće i ono je u ponudi oprano i očišćeno. (bez da ulazim u polemiku na koje sve načine, iznendili biste se)

A priču o tome kako ovaj hobi pomaže da se oslobodimo stresa i o tome koliko je zdravije jesti domaće, organsko voće i povrće, ostaviću za neki drugi put 🙂
I ne, neću da čujem vas koji nalazite izgovor u tome što živite u stanovima i što nemate svoje parče zemlje. I najmanja terasa, sunčeva svetlost, zemlja, semena i voda biće vam sasvim dovoljni za početak.

Ako tu ubacimo i koji gram ljubavi i pažnje, hej pa uspeh ne moze da manjka.

P.S.Gratis savest za bolju baštu: Pevajte svojim biljkama! Moje ne mare sto baš i nemam sluha 🙂