Bezbrižno.
– To je prva reč koja mi prođe kroz misli dok gledam ove fotke i sećam se momenata provedenih sa Irenom, Jelenom i njihovom porodicom.
Nekad se jedu i slatkiši i lizalice
i trči se bosih nogu po pločicama
i stavljaju se prsti u vlažnu zemlju.
I to je ok!
Ljubav se izjavljuje glasno i slatko.

Radnja se odvija u blizini Knina, u selu Vrelo. Nije mi trebalo dugo da se naviknem na planine i skroz drugačije čist vazduh.

Iz kreveta me je budio zvuk vode koja se spušta u slapovima odmah pored kuće. Pogled sa prozora bio je okrenut prema mlinu i neverovatno uredno posađenoj baštici. ( Obećala sam sebi da će i moja biti tako pod konac sledeće godine ) Jelenina porodica ima svoj domaći med, vino i maslinovo ulje. Domaće povrće.

Terasu sa ležaljkom ispod kivija. Dvorište u kojem protiče reka. Irena i Petar ovde povremeno provode svoje detinjstvo. I moram da priznam da im malkice zavidim. Oni već sada znaju koje su to čari netaknute prirode. Odakle potiče hrana i ostale potpuno normalne stvari koje smo mi, deca iz grada, učili iz udžbenika.

Jelena je ovu kuću namenila za sve ljude koji vole mir koji pruža netaknuta planinska priroda. Ujedno je i započela blog koji oslikava njihov život na selu. – Vreludanje.