Dan pred radionicu sam imala najveću tremu ikad. Pred svaku radionicu je tako.
Dok sam išla na fax, gotovo uvek sam imala najveću tremu pred ispite koje sam najbolje znala. Tata mi je uvek govorio, u tim mojim trenucima tremarenja pred ispit, da kad je neko stoprocentno siguran u svoje znanje ne može da ima tremu. Wrong!

Meni se trema, kontradiktorno javi baš onda kad sam sigurna u svoje znanje. Valjda u meni proradi ta želja da sve što znam prenesem na učesnike što bolje.

Nekada potpuno drugi faktori mogu da utiču na ishod tog dana. Toga se ustvari uvek najviše plašim. Ko su ljudi sa kojima ću se družiti, da li ćemo se slagati, da li će pasti kiša, da li će nam stići sveža hobotnica… i sto drugih čuda.

Ivanu, Anu i Nedu smo dočekali dan radnije na železničkoj stanici u Kninu. Iz voza su izašle nasmejane, vesele i uzbuđene. Čim sam videla ta nasmejana lica, znala sam da će sve proći kako treba.

Trema je nestala uz večeru i razgovor.

Imala sam najbolju ekipu za radionicu, Jelenu kao savršenog domaćina i ovo nestvarno prelepo mesto za lokaciju. Ne može bolje.

Mogla bih da vam pišem sto redovao o tome kako nam je bilo, ali ipak ću da pustim fotke i video da ispričaju priču umesto mene.

Sa ove radionice ću pamtiti:
SMEH i još smeha. Anu koja nakon fotkanja i obrade nije mogla da veruje da je ona napravila te slike. Baku Milicu. Irenu koja se kupala u bazenčiću dok smo mi slikali. Lubenicu nakon radionice. Izlazak u Knin i slučajno upadanje na nepoznatu svadbu. Pevanje u kolima. Svitca kog sam videla posle mnogo godina. Zvezdano nebo koje može da se vidi još samo na ovom mestu.

Učesnici:
Ana Horvačić Debić
Ivana Šakić
Ana Lukenda
Simona Svalina
Neda Batinić