Kako se približi avgust, tako se i svaki moj dolazak u baštu pretvori u čudni ritual. Znate ono kad se deca plaše neke scene na filmu pa prekriju oči rukama, ali ipak po malo i vire kroz njih da bi ipak videli šta će se dogoditi? E baš tako se ponašam i ja kada znam da se približio avgust i taj famozni osećaj – Letu je kraj.

Kada zakoračim u naš voćnjak i ugledam opale jabuke na travnjaku, vrtlog emocija počne da pravi haos u mojoj glavi. Virila ili ne virila, isto mi se piše. Jabuke su na travi, a moje preispitivanje može da počne.

Da li sam u potpunosti iskoristila leto. Sumiranje svih lepih i manje lepih momenata. Šta još sve treba da uradim pre nego što se letnje večeri završe.

Ova godina je prepuna jako čudnih emocija i taj famozni vrtlog misli nije bio ni nalik nekom od prethodnih. Zasigurno nisam iskoristila ovo leto. Nisam uradila sve što sam zamislila. Nisam bila svaki dan najsrećnija.

Dok kupim jabuke sa travnjaka tešim se da i pored svega, ovo leto je bilo možda baš ono za vreme kojeg sam naučila najviše toga. Između ostalog da smo svi mi mnogo jači nego što verujemo i da zaista možemo da preživimo svašta.

Te famozno strašne prve jabuke su završile u piti i u slasti su pojedene. Ako na to gledamo kao na metaforu, smazala sam svoj strah. Mnoga lepa leta su pred nama, samo da smo mi uvek vedrog duha i nasmejanih obraza. Sve drugo će biti u redu!