“ To be whole. To be complete. Wildness reminds us what it means to be human, what we are connected to rather than what we are separated from.”

Vozimo se nazad ka gradu. Kola mirišu na zemlju zbog tek izvađenog krompira. U korpi pored mene stoji sveže ubrano začinsko bilje. Omamljena mirisima slušam Smiths-e na radiju.

Poslednji dan na vikendaji. 8h ujutru je. Sedim u svojoj novoj stolici ulovljenoj na sniženju ( Tirkizna je, sa velikim naslonom. Onako ko stvorena za mene i to mesto. ), čekam D. da spremi kafu.
Najednom oko mene sleće bezbroj lasta. Kad kažem bezbroj mislim na više lasta nego što bilo ko od vas može da zamisli u ovom trenutku. Zaista! Kreću da lete iznad mene, igraju se.

Lete toliko nisko, čini mi se da bih mogla da ih dodirnem samo da malkice uspore. Dozivam D., ne sme ovo propusitit. – ne odaziva se. Okrećem se za fotoaparatom – ne pronalazim ga. U tom momentu shvatam. To je to! Ovo je samo moj zen momenat. Moj trenutak sa prirodom. Moje punjenje baterija za povratak u grad.

Ni jedna fotografija ne može da opiše taj osećaj. Biti na trenutak jedan sa prirodom. Upasti u njenu igru, osećati se slobodnim. Gotovo uvek osetim neku setu kada se vozimo Varadinskim mostom u povratku odande. ( Smiths-i dodatno zakomplikuju stvar )
Najednom, primećujem da nisam sredila frizuru. Bacam pogled i na ruke koje se i dalje crne od sakupljanja oraha. – Kako ću sakriti ovo. Frka. Panika!

Internet konekcija je opet aktivna, stižu nepročitani mejlovi, poruke – obaveze u najavi.
Tamo mi to sve, nekako nije bilo bitno. Ne postoji mesto na svetu na kom se više izmorim, a opet nakon svega osećam neopisuvu dozu mira i spokoja.

Ovo je bila godina krušaka, dunja, oraha ali i toskanskog kelja. 😀 Zaista ne znam šta se desilo, ali kelj nam je rodio kao lud. Pravili smo bezbroj delicija od njega. Razne smutije, salate sa pečenim leblebijama, supe ali i ove pogačice ( za koje vam mogu reći da su svima omiljene). Ali i pored toga, kelju se u bašti ne vidi kraj. I volim to!

// Jedan deo pogačica sa fotki je spreman na mom omiljenom mestu na svetu, u Smederevcu, dok je drugi kući u rerni.
Kako nikad neću naučiti adekvatno da založim vatru u Smederevcu i ispečem bilo šta, a da ne zagori, oprostićete mi na malo zapaljenim pogačicama. 😀 Neki savet oko pečenja u Smedervcu bi bio koristan takođe! 🙂