Topla martovska noć. Stan kod keja, prijateljicin rođendan.

U mislima spremno čekam klopu, pićence, ples i druženje. Cipele sam birala u skladu s time. Pored čaše na kojoj je pisalo „I shoot people“, dobila sam i svesku. Rečeno mi je da pročitam prvu stranicu i dam svoj odgovor na zasebnoj.

Prvo sam mislila da se neko šali sa mnom. Zar ćemo večeras stvarno da popunjavamo leksikon, hah fora, hajde!

Otvaram prvu stranicu, lepim ženskim rukopisom bilo je ispisano:

„Hvala što ste došli. Seti se svog najsrećnijeg i najtužnijeg dana u životu i podelite ga sa mnom.“

Prvo bivam razočarana jer nije reč o onom tipičnom spomenaru iz školskih dana. Ovaj put sam baš želela da ispravim grešku i napišem pravog omiljenog pevača. I dan danas me drugari zezaju za Željka Samardžića iz nekog razreda osnovne škole. Ti spomenari te progone celi život!

Druga misao je da je ovo previše lako. – Napisaću rođendani meni dragih ljudi i smrt takođe.

Nastavljam da čitam.

„Najsrećniji i najtužniji dan, ne smeju da imaju veze sa rođendanima i smrti“

O ne!

Okej, daj da završim sa ovim, pa da pređem na klopu. -Seti se jednog najsrećnijeg dana! Ovo samo JEDNOG i NAJ, odjekuju u glavi. U praznu stranicu sam gledala sigurno celih 15ak minuta. Lepi i ružni dani su se u mojim mislima smenjivali brzinom svetlosti. Zajedno sa mislima, istom brzinom, smenjivale su se i emocije.

Prisetila sam se raznih događaja. Nekih koji su se desili davno, ali i nekih skorašnjih. I svi su mi bili podjednako dragi i svi su mi sada NAJsrećniji i posebni. Onih tužnih je uistinu bilo manje i teže sam ih se prisećala. Kada se oduzme smrt, ostanu tu razni dani razočaranja, tuge, straha, neuspeha..ali kako ih je vreme pregazilo, više ni jedan ne deluje toliko tužno da bude svrstan u NAJtužniji.

Na kraju sam napisala krajnje diplomatski odgovor, kako ne bih više zadržavala svesku kod sebe. Ali su me te misli kopkale ostatak večeri..pa i nekoliko narednih dana. Iste simptome sam primetila i kod drugih gostiju na rođusu. Pogledi su im bili zbunjeni, nisu znali šta da napišu. Pokušavali su da se izvuku, da poture svesku drugom… da prepišu od onog ko je pisao prvi ( ja ).

Niti jedan lep dan kojeg sam se setila nije bio vezan za nekakv poslovni uspeh, novac ili materijalne stvari. Sve su to bili dani sačinjeni od više malih, lepih, ali sasvim običnih momenata.

Ono jedno ležanje na travi, pevanje na sav glas u kolima, pogledi, osmesi, obroci u dobrom društvu, ispijene kafe i piva, bosonogo koračanje po zemlji, sađenje, poljupci, odluke, ljuljaška, baloni, razgovori, Dunav, smejanje do suza, trešnja…

Lep je i osećaj kad po milioniti put ustanoviš da život i istinski lepe stvari ne kupuje novac, ne čine poslovni uspesi posla koji ne volimo, nisu materijalne stvari.. nego jedan posve običan dan sačinjen od malih stvari.

Malih, jer mi volimo tako da ih zovemo, nesvesni njihovog značaja.

Šta biste vi zapisali kao odgovor na ovo pitanje?