Neko pametan je jednom zapisao: Neka nas cveće podseti zbog čega je kiša neophodna.

Ovu izreku inače ponavljam sebi kada mi se razni problemi survaju na leđa, dok je sada je koristim da sebi objasnim ovu situaciju kroz koju trenutno prolazimo.

Osam sati je, pao je mrak. Ja sam na terasi sa laptopom i sastavljam ovu objavu na blogu. Policijski čas traje već treći dan. 
Proleće čini mi se miriše lepše nego ikada. Ptice koje se noću nikada nisu čule u mom kraju, sada pevaju neku prelepu pesmu. Moj pozitivan duh se bori i ne da mi da posmatram negativne strane ove nemile situacije.

Skuvala sam sebi kafu, upalila lampice i uživam u ugođaju koji mi je ova situacija omogućila. Da nismo zatvoreni u kućama verujem da nikada ne bih imala priliku da spoznam koliko je lep zvuk ptica u rano proleće u gradu od više stotina hiljada stanovnika. Kada zatvorim oči, misli me teleportuju u moju baštu i voćnjak.

 Prosto mi je neverovatno da se sada zvuk grada savršeno uklapa sa ovim fotografijama prirode i nekih najspokojnih momenata u mom životu.

Da li je moguće da i u gradu mogu da osetim taj specifičan osećaj mira i spokoja nalik na onaj u prirodi?

Da vam budem iskrena, ne sviđa mi se taj pristup svih bitnih ljudi na socijalnim mrežama koji isključivo pričaju kako mi kreativci moramo baš u ovoj situaciji da probudimo svoju maštu, kreativnost i da sada više nego ikada stvaramo. 
Ne želim tako da zvučim. 

Ja recimo imam momente kada me ovaj zvuk ptica obori sa nogu i inspiriše. Slika mi se, kuva mi se u tom trenutku sve mi se!

A onda imaju oni drugi momenti kada mi se misli zablokiraju i bivam uplašena. Strah nije vezan za zdravlje, nego za neke druge apokaliptične scenarije koji mi se vrzmaju po glavi.

Razmišaljam o ljudima koji ne idu na posao, koji su izgubili izvore prihoda, o ljudima koji su u bolnicama, o roditeljima koji su zatočeni u kući sa decom kojima treba pažnja, o penzionerima koji nisu videli sunce već mesec dana…

Sigurna sam da ni tim ljudima nije uvek do kreativnosti i stvaralaštva. I znate li šta, to je sasvim u redu. 
Okej je biti neinspirisan u ovim trenutcima ludila, okej je plašiti se i biti premoren.

Okej je ne raditi baš ništa nego lenčariti i gledati serije. Svi se drugačije nosimo sa ovim pomahnitalim prolećem.

Za sve nas koji se nekada osećamo zarobljeni u ovom problemu, najbolje da se vratimo na onaj citat sa početka moje objave. Nada i vera u bolje sutra je presudna za sretan život je li tako? 

Izađite na svoje terase i slušajte ptice koje nikada glasnije nisu pevale u gradovima, umirite srca ukusnom hranom.

Zamislite da ste ne nekom lepom mestu u prirodi skoncentrišite misli na to da svaka kiša prođe, a mi ćemo iz ovog svega izvući pouku i procvetati u nikad veće i nikad lepše cvetove.

Čuvajte se i budite mi dobri!