Stojim između kuhinje (u kojoj me čeka puno posla i 5 čija pudinga koji treba da budu gotovi do sutra za fotografisanje za klijenta) i laptopa na kojem se nalazi neispisan tekst sa ovim slikama iz bašte. Vremena nemam, ali me ipak nekako više privlači računar i pogled na ove slike. Tako da evo me, ipak kuckam ovaj tekst. Čija pudinzi će sačekati izgleda ponoć, kada ću verovatno zažaliti što sam obrnula red prioriteta, ali nema veze. Moj organizam je ionako navikao prvo da uživa, pa onda da radi punom parom. Jedino tako funkcioniše.

Kod mene to obično uvek tako biva. Kada me uhvati panika, negativna energija ili prosto želim da pobegnem od interneta, drame i glasnih ljudi – spakujem svoj šareni ranac, palimo kola i odlazim u baštu. Tamo nema vremena za gradska kukanja i moderne boljke. Nema vremena ni za ružne misli. Biljke te zovu da ih zalivaš, bašta da je sređuješ, voćnjak da ga obereš. Ceo dan ti prođe u trčkanju oko biljaka, koje za razliku od ljudi znaju da te nagrade za sav uložen trud.

Nisam uspela sa sigurnošću da shvatim da li je do fizičkog napora, do tišine i mira koji vlada ovim mestom, do manjka ljudi, do loše konekcije sa internetom…

Ali kada na kraju tako ispunjenog dana dotaknem jastuk, verujte mi da se ni ne sećam zbog čega sam isprva ljuta došla na ovo mesto. Svi problemi mi odjednom zvuče tako banalno i bivaju mi potpuno strani.

Probala sam ja i u gradu da se izolujem. Da vredno radim po ceo dan, ne koristim internet, slušam one trendi playliste na YT sa zvukovima prirode, ali stvarno nije išlo. Ili sam previše navikla na originalan full tretman na licu mesta, ili prosto postoji neki posebni okidač u mom telu koji se upali samo kada sam tamo.

Bilo kako bilo, zahvalna sam što sam pronašla svoju terapiju za stresan život.

Da sa kukanja pređemo na biljke. Čini mi se da su ove godine i one jadne pretrpele opasan stres zbog ovog ludog vremena. U proleće su bile zbunjene da li je vreme za cvetanje, a leti su izgleda pomislile da je zima prerano došla. I to je zaista uticalo na sve u baštici.

Ne mogu da se setim kada je poslednji put neka godina bila ovako loša što se tiče roda. Svoju bitku su jedino dobro izborile šljive, jabuke, krastavac i paradajz. Baš zbog toga ove godine će biti puno džema, pita, rakije (koju ćemo posle da koristimo za likere) i kečapa. Planiram dobro da spremim zalihe zimnice sa ovim plodovima, zato što sam naučila da je u prirodi uvek sve strogo pravedno. Ukoliko određena sorta ima dobru godinu, sledeća joj baš neće biti najblistavija. I tako u krug. – čuj mene u prirodi, tako je i u životu, zar ne? Samo su biljke mnogo strpljivije od nas.

Za sve vas sa baštama punim paradajza, na kraju ovog posta se nalazi recept za domaći kečap by Mama Bojana. Za vas druge koji ne planirate da pravite paradajz, moj predlog je da upalite onu trendi playlistu i listate kroz ove fotografije. Tretman možda neće biti potpun ili najbolji mogući, ali se nadam da će vam makar malkice skrenuti misli sa svakodnevnih briga.