Koliko sam samo dugo maštala da ću objaviti ovakav post. Evo nas sad konačno tu smo i nisam sigurna da imam mnogo toga zanimljivog za reći, sem da sam trenutno najsrećnija osoba na svetu.

Najzad imam mesto u kojem će svaka podloga za slikanje i svaki props da stoje na svom mestu. Prostor u kojem mogu da pravim nered, igram se i stvaram.

Fotografijom sam počela da se bavim u isto vreme kada sam i započela blog. Kada uzmemo u obzir da je blog u početku bio pravi foto dnevnik, shvatićete ozbiljnost problema. Da sam tada znala koliko ništa ne znam, verujem da vam danas ne bih kucala ovaj post. Ne bih se bavila poslom koji obožavam, ne bih imala firmu, ne bih upoznala toliko divnih kreativnih ljudi sa sličnim pričama i nikako ne bih imala svoj studio. Ne bih to sve nazvala ludošću, već bih ipak preimenovala sve u hrabrost.

Svi već dobro znate da kada nisam u gradu, svoje slobodno vreme provodim u jednom krajoliku na Fruškoj gori. Moj neiscrpan izvor inspiracije. Tu se nalazi naša porodična vikendica, bašta i voćnjak. Pre neke dve godine, ispijajući kafu ispod starih trešanja (sve kul priče počinju ovako zar ne?), pala mi je na pamet ideja da bih baš na tom mestu mogla jednog dana da napravim svoj mali studio za fotografisanje hrane. Meni je ideja zvučala pregenijalno, svima oko mene pomalo strašno.

• Kućica od drveta?
• Sa prozorima od 3m?
• Kako misliš da stoji na stubovima?
• Kako misliš i krov od drveta pa u špic?
• Gde misliš da ti živiš? Koji majstor će to da ti napravi?
• To ima sve da ti se sruši. Obustavi gradnju.

Da li biste mi poverovali ako vam kažem da je majstor koji je pravio kućicu, prvi i jedan od malobrojnih komšija blizu naše vikendice. Kako je vreme prolazilo, ostali su me gledali sa sve većim čuđenjem, a ja sam bila sve sigurnija u ideju. Kada ti se sve kockice tako lako poslože, onda mora da si na dobrom putu.

Kućica je nikla još prošle godine, a tek ove mogu da kažem da sam najzad ispunila svoju misiju.

Dunja i ja sada konačno možemo da radimo uz taj uvek drugačiji, ali zauvek lep pogled na baštu i prirodu.

Ispod trešanja su se u međuvremenu rodile još neke ideje, koje se savršeno uklapaju sa ovim novim ambijentom. I jedva čekam kada ću najzad sve moći da podelim i sa vama. Zasigurno će ovaj proces kraće trajati od zidanja kućice. 🙂

Ne bih da budem kao oni sa TV ekrana, ali bih volela da iskoristim ovaj tekst kako bi ostao negde zapisani trag. – NEIZMERNO sam zahvala svojoj porodici na podršci i što su tu uvek da mi pomognu da ispunim sve moje ludarije. Komšiji majstoru koji je bio dovoljno hrabar da prihvati jedan takav izazov. Miljanu koji nam je pomogao i napravio nacrt. Dunji i Dejanu što su sa mnom 6 dana neprekidno farbali drvo i zidove i vukli silne propse. Divne ljude oko sebe imam!

Nadam se da se i vama dopada koliko i meni.

U nastavku vas ostavljam sa fotografijama na kojima sam najzad malo za promenu i ja u svom svakodnevnom omiljenom ambijentu. Na samom kraju ćete pronaći i karatak video. 🙂